Težak je i trnovit put zaposlenog čoveka danas u svetu i Srbiji.
Umesto razvitka ličnosti i sposobnosti, kapital je nametnuo rad koji ne odgovara čovekovoj suštini.
Radnik ne upravlja svojim proizvodom i rad za njega postaje rutina sa nizom mehaničkih funkcija.
Iako nezadovoljan, srpski radnik vredno i pošteno radi, nadajući se da će poslodavac umeti to da ceni.
A, da li se danas zaista cene nekadašnje vrednosti?
Da budeš veran svojoj fabrici i preduzeću, da u njoj želiš i možeš da ostaneš ceo svoj radni vek, da tu dočekaš i zasluženu penziju. Da primaš zaradu od koje može dostojno da se živi. Da ona bude redovna. Da se ne postavlja pitanje toplog obroka, prevoza, regresa za godišnji odmor. Da mu radni staž teče, da poslodavac redovno uplaćuje sve prinadležnosti državi za socijalno i zdravstveno osiguranje. Ako je uspešno, da preduzeće podeli zasluženu dobit sa zaposlenim, da, kao nekad, trinaesta plata postane običaj, a ne čudo i izuzetak.
Odavno je Srbija područje sa jeftinom radnom snagom. Sve veći priliv stranaca sa još siromašnijih strana sveta, sa još manjim radnim pravima i još nižim zaradama, čini svet rada dodatno uniženim.
Nametnuta konkurencija među radnicima obara ionako niske zarade, fleksibilizacijom rada šalje se poruka da su svi lako zamenljivi, što dovodi do još većih podela, diskriminacija i eksploatacije u raznim oblicima.
U trci za profitom i daljim bogaćenjem, pohlepni kapital zaboravlja da je rad jedini stvaralac vrednosti, da je radnik taj koji stvara, gradi, obučava, leči, sadi, bere i žanje, prevozi, prodaje i čuva.
Zato, i ovog Prvog maja, Svetskog dana radnika i rada, tražimo da država, postavljanjem na pijedestal, omogući zaposlenom da bude motor društvenog progresa.
Jer, ko će drugi stvarati vrednost od koje žive svi, i poslodavci i vlast!
